Cilj naprednjaka i njihovih istomišljenika je da oguglamo na glorifikaciju zlikovaca, da dođemo do definitivne normalizacije zločina, nasilja i zla.
piše: Tomislav Marković
U manastiru Toplička Gračanica održan je tradicionalni Vidovdanski sabor. Nakon praznične liturgije u crkvi svetih arhangela Mihajla i Gavrila, načelnik Topličkog okruga Zlatan Miljković održao je prigodan govor, a zatim zaslužnima podelio priznanja. Miljković se dotakao opštih mesta nacionalne mitologije, zboreći o boju na Kosovu, Milošu Obiliću i kosovskim junacima, a potom je iz daleke prošlosti skočio direktno u savremeno doba.
Načelnik je napravio backhand paraleluizmeđu dve naizgled udaljene epohe, pa je ovako besedio:
“Vidovdan je prilika da se setimo i naših savremenih junaka koji su pre 24 godine poput slavnih predaka branili Srbiju i svoj narod, naglašavajući da je pravi primer takvog junaka general Vladimir Lazarević, kao i da neki naši junaci još uvek leže u tuđinskim kazamatima samo zbog ljubavi prema svom narodu i svojoj otadžbini.”
Opsednut duhom patriotizma, načelnik je sve prisutne podsetio da “tradicija mora da se neguje, a žrtve da se pamte, kako bi budućim generacijama ostavili putokaz kako se treba boriti za ovu zemlju i kako se moraju ceniti žrtve onih koji su sebe dali za ovu državu i za ovaj narod”.
Drugi kosovski boj
Usledila je dodela povelja koje mahom nose imena po izmišljenim kosovskim junacima, likovima iz epske poezije, kao što su Kosančić Ivan, Jug Bogdan ili Toplica Milan. Povelja “Car Lazar” dodeljena je pomenutom generalu Lazareviću. U ime svih dobitnika obratio se upravo Lazarević, rekavši da priznanje prihvata “i kao priznanje svim pripadnicima legendarnog Prištinskog korpusa slavne Treće armije Kopnene vojske Srbije”.
Potom se general okomio na NATO koji nas je napao ni krive ni dužne, iz čista mira, kako bi uništio Srbiju, pa se sav zbunjen po ko zna koji put zapitao zašto su nas napali – da li su tako hteli da obeleže 50. rođendan NATO-a ili zato što je to Medlin Olbrajt obećala Albancima sa Kosova.
Zaista teška generalska dilema, nije se lako odlučiti, možda postoji i neka treća opcija koja ima veze s mozgom, ali naši načelnici, generali i ostali kosovski osvetnici radije o tome ne bi razmišljali. Lazarević je govor završio profetski, nadahnuto: “Naša istina o drugom Kosovskom boju 610. godina kasnije ostaće zanavek upisana u istoriju, za pamćenje, za nezaborav”.
Vojna lica nisu sklona suptilnijem verbalnom izražavanju, navikli su na konciznu, jednostavnu komunikaciju tipa naređenje – izvršenje, pa se lako desi da ih jezik izda i otkrije ono što žele da sakriju. To se upravo dogodilo i generalu Lazareviću kad je upotrebio sintagmu “naša istina”.
Istina je jedna, ne može biti naša ili njihova. Iz njegovog govora bi se dalo zaključiti da postoje objektivna istina, ono što se u realnosti dogodilo, i “naša istina”, neka druga verzija događaja, ukratko – laž.
Normalizacija zločina
O toj objektivnoj istini neku reč je proslovila Inicijativa mladih za ljudska prava. Oni su dodeljivanje povelje ocenili kao “još jednu državnu nagradu za ratne zločine”, kao “podršku nasilju i politici zločina”. Prema njihovoj oceni, “državnim priznanjem ratnom zločincu, vlast u Srbiji ponižava porodice žrtava sa Kosova, od kojih mnoge do danas nisu našle posmrtne ostatke svojih najbližih”.
Podsetili su i na druge primere državne podrške Lazareviću, na glorifikaciju njegovog ratovanja zbog kojeg je u Hagu osuđen na robiju. Ministar Nikola Selaković je govorio kako je Lazarević “uzor mladima”, a predsednik Aleksandar Vučić nedavno je nazvao Lazarevića “velikim srpskim herojem”.
Niko osim Inicijative nije komentarisao dodeljivanje povelje generalu Lazareviću, što je i razumljivo. Naprednjački režim neprekidno veliča ratne zločince, ukazuje im pažnju, voda ih po televizijskim studijima, slavi njihova zlodela i deli im kojekakva državna priznanja. Kad bi ljudi i organizacije koji se protive zločinu komentarisali svaki ovakav potez, ništa drugo ne bi ni radili.
Cilj naprednjaka i njihovih istomišljenika je da oguglamo na glorifikaciju zlikovaca, da dođemo do definitivne normalizacije zločina, nasilja i zla. I zato se mora govoriti o anticivilizacijskoj, antiljudskoj praksi adoracije koljača, progonitelja, najgorih pripadnika ovog naroda, iznova i iznova.
Apstraktna patriotska retorika
Samozvana patriotska tevabija izražava se u šiframa, zakukuljeno i zamumuljeno, služeći se oveštalim frazama rodoljubive retorike, jer nisu u mogućnosti da otvoreno kažu zašto ratnim zločincima dodeljuju državne počasti. Iza te zavese od reči skriva se jeziva stvarnost, crna od zgrušane krvi nevinih žrtava.
Dobitnika povelje “Car Lazar” Vladimira Lazarevića Haški tribunal je osudio na 14 godina zatvora za zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja i druga nehumana dela. Zajedno sa njim, osuđeni su i Nikola Šainović, Nebojša Pavković, Dragoljub Ojdanić i Sreten Lukić, zbog zločina počinjenih na Kosovu.
Kada predstavnici vlasti veličaju zločince i govore o njima kao o patriotama, sve ostaje u sferi apstrakcije. Predstavljaju ih kao junake koji su branili otadžbinu, koji su se borili za ovaj narod, ali mi nikada ne saznajemo kako je ta borba zapravo izgledala, šta su konkretno činili hvaljenici.
Nakon slušanja nebrojenih oda i panegirika našim div-junacima, neutralni posmatrač bi mogao da zaključi kako se odadžije stide dela onih koje glorifikuju ili kako se ne usuđuju da opišu konkretne zasluge za koje nagrađuju patriotske oficire. Zato bi patriotskoj retorici valjalo dodati malo podataka iz realnosti, e da bi se pokazalo o čemu ti ljudi zapravo govore.
Pokolj u Meji
Lazarević i njegova zločinačka bratija osuđeni su, između ostalog, i za masakr u katoličkom selu Meja kod Đakovice. Srpske snage su u Meji u samo jednom danu, 27. aprila 1999. godine, pobile 349 albanskih seljaka. Leševi najvećeg broja njihovih žrtava pronađeni su u masovnoj grobnici u Batajnici, na policijskom poligonu, u predgrađu Beograda.
U rano jutro tog kobnog dana policija, paravojne jedinice i Vojska Jugoslavije počeli su sistematsko proterivanje stanovništva iz sela oko Đakovice. Opkolili su sela, okupili njihove žitelje, a potom ih poterali putem za Meju, na traktorima i peške. Mnoga sela su spaljena. Jedna osamnaestogodišnja devojka iz Dobraša ispričala je istraživačima Human Rights Watcha (HRW): “Policija i vojska su došle i isterale nas napolje. Spalili su nam kuće. Imali su sprej i neki bacač plamena. Svi su napustili Dobraš i okolna sela”.
Kada su proterani meštani stigli do kontrolnog punkta u Meji, tu su ih dočekali policajci i vojnici koji su ih temeljno opljačkali, prebijali su izbegle i pretili im smrću ako ne predaju pare i dragocenosti koje imaju kod sebe. Jedna žena je svedočila za HRW:
„Kada smo stigli u Meju, Srbi su nas zaustavili; hteli su novac i nakit. Pretili su mojoj deci, čak i mojoj bebi. Imali su brade i nosili su maske. Uzeli su nam lančiće, prstenje, minđuše, lične karte, čak i naše torbe s odećom. Uzeli su sve. Bacili su našu odeću u žbunje. Obraćali su nam se grubo, a jednu ženu su ošamarili”.
Put je bio prekriven krvlju
Nakon pljačke usledilo je izdvajanje muškaraca iz izbegličke kolone. Skidali su sa traktorskih prikolica muškarce starosti između 14 i 60 godina, udarali ih, zlostavljali, terali ih da viču: “Živeo Milošević! Živela Srbija!”
Mnogi svedoci su govorili da su videli stotine muškaraca kako sa rukama na leđima kleče pored puta, opkoljeni policajcima i vojnicima. Izbeglice koje su u kasnijim časovima tog dana prolazile kroz Meju svedočile su o leševima tih istih muškaraca. Jedna osamnaestogodišnjakinja je rekla: “Put je bio prekriven krvlju. S desne strane je bilo 15 muškaraca. Izbrojala sam ih. Ležali su licem prema zemlji, krv je bila okolo, i nisu se pomerali”.
Jedna žena koja se zatekla u Meji oko 13 časova, ispričala je šta je videla: „Bilo je mnogo krvi. Bili smo u šoku, istraumirani. Dvadesetak mladića ležalo je na zemlji, bili su uredno poređani, licem prema zemlji, s rukama vezanim iza glave. Srbi su rekli: ‘Vidite šta smo uradili ovim ljudima; sad nam dajte pare’. Bilo je to u centru Meje. Tela su ležala oko četiri metra od puta, iza nekog bodljikavog žbunja. Videla sam neke ljude koji su umrli zgrčeni”.
Izbeglice koje su kasnije prošle kroz Meju, oko pola šest popodne, svedočile su o gomili nabacanih leševa, visokoj oko metar i po, na livadskom prostoru 12 puta 6 metara. Srpske snage streljale su civile koje su izdvojili iz izbegličke kolone, većinu su overili takozvanim “kontrolnim pucnjem”. Većina leševa uklonjena je sa mesta zločina i zakopana u batajničkoj masovnoj grobnici.
Neka tela su ipak ostala na livadi, polovinom juna su ih istraživači Human Rights Watcha zatekli u fazi raspadanja, obezglavljene, polomljenih kostiju.
“U polju je bilo spaljenih dokumenata i ličnih stvari – tabakera, ključeva i porodičnih fotografija – koje su, izgleda, pripadale poginulima. Čaure iskorišćenih metaka bile su razbacane naokolo”, stoji u knjizi Po naređenju, izveštaju o ratnim zločinima na Kosovu.
Zlodjela za nezaborav
Tako su general Lazarević i njegova braća po zločinu “branili otadžbinu”, “borili se za svoj narod”. Proteraš celokupno stanovništvo, poskidaš nevine seljake sa traktorskih prikolica, sve ih postreljaš, overiš, a potom izdaš naredbu za asanaciju bojišta, pa mrtve ljude prevezeš kamionima u Srbiju i tamo ih baciš sve zajedno u grobnicu, kao na smetlište ili deponiju. I to je samo jedan od mnogobrojnih primera.
Zaista su ovakve junačine zaslužile sve državne počasti, takvih heroja nije bilo u srpskoj istoriji. Istina o njihovim zlodelima, kako reče Lazarević, “ostaće zanavek upisana u istoriju, za pamćenje, za nezaborav”.
Ostaće upisana, ali kao najveća sramota srpske istorije, da se pamti kao primer radikalnog zla do kojeg je dovela jedna zločinačka ideologija. Sleduje takvim delima nezaborav, isti onakav kakav imaju nacistički zločini u Nemačkoj. I to je neminovno, jer je istina samo jedna i zna je ceo svet. Tu ne pomažu državne počasti, povelje, priznanja i ostale krivotvorine.
AJB
